недеља, 26. октобар 2008.

NA OBALI


Vazduh treperi.
Zvuci njišu talase.

Dunav diše duboko,
snažno, strasno…

Sunce izranja iz vode
crveno, nabreklo.

Pratiš moju senku
sa pramca Bele lađe.

Nestajem u zagrljaju
snenih topola

i sanjam Belu lađu,
Plavu reku i Sunce…


Nadica Janić

уторак, 07. октобар 2008.

MIHOLJDAN


Suton.
Miris tuge uvelog lišća...
Šuškavi koraci
i prve kapi kiše.

Hodam istim putem,
i uvek,
već čitavu večnost,
na Miholjdan
mislim na tebe.

Dom nam je bio
- kišobran crni;
postelja
- džep
tvog jesenjeg kaputa.

Kiša je padala.
Svetiljke treptale...
Smejali smo se,
onako
- tek tako,
valjda, sreće radi.

U postelji
- toplom džepu
tvog jesenjeg kaputa,
prsti su se voleli
čedno, mazno, ljubavno...

Jedan osvetljen prozor
na mom domu.
Tromim korakom
jesenje lišće lomim.

Na ulazu ću
skrivajući pogled,
hladnim prstima,
u duši,
sklopiti kišobran crni.


Nadica Janić