Plašim se
sumraka
i nestajanja ...
Mirisi i boje
stapaju se
u sećanja.
Slike
se pretvaraju
u zvuke.
Ubrzani koraci
odzvanjaju
u hodnicima duše.
Grabim sećanja,
stežem ih na grudi.
Zatvaram oči ...
i vidim Sebe,
sićušnu, uplašenu
devojčicu.
Crna školska kecelja.
Bela kragnica.
Ogromna torba.
Leva ruka
maše
i ubrzava korake...
Plašila se
sumraka
i nestajanja dana.
Nadica Janić
.JPG)
2 коментара:
Kad pomislim da sam jaka, da sam moćna, snažna, velika, donese vetar neki miris septembra u sumrak i izroni i iz mene ta mala, uplašena devojčica...Svu me obuzme, uplaši, pobedi, zbuni, poništi me na tren, razbije sve moje iluzije o snazi, o odraslosti. Nema toga, dokaz je ona, ta uplašena, a moćna devojčica koja može, kad-god hoće da se pojavi i uznemiri svu dušu. Probala sam da je u sebi poreknem, ignorišem, mrzim, ismejem, nije išlo. Izgleda da je ipak, i uvek, "dete gospodar čoveka". Slažem se, ako je u tom detetu Bog, i Smisao. Ne znam. Zasad, shvatam samo, kad se pojavi, da hoće nešto da mi kaže, da valjda postoji nešto veće, nešto beskrajno veliko.Ne znam. Hvala Vam na divnoj, divnoj pesmi
"Zasad, shvatam samo, kad se pojavi, da hoće nešto da mi kaže, da valjda postoji nešto veće, nešto beskrajno veliko."
Divne reči koje su me rasplakale.
Hvala, draga Todora.
Постави коментар