ALEJA TIŠINE

Branko Ljubišić

Svaki dan je Tamo
gde su samo vrane vesele.
Sluša muziku Tišine
i razgovara sa uvelim cvećem.

Zna im imena, godine...
Svi su ...od – do... bili
u ograničenom Vremenu.

U beskrajnoj Tišini
mekom krpom briše im lica.
Uređuje okamenjene uspomene.
Ponekad, nasmeše mu se.

Nosi uvek u džepu zrnevlje.
I Crne Ptice ućute.
Gledaju ga zahvalno i uzlete.

Svaki dan je Tamo
gde su samo vrane vesele.

Nadica Janić

MLADIĆ U CRNOM

Imao je grivu na glavi
i hodao nezgrapno, tromo.

Nosio je crnu jaknu
i šal na pruge.

Ispod maske demona
uplašen pogled srne.

Živeo je u mračnoj ulici
zaboravljenih izgnanika.

Imao je radio i deset knjiga,
rukavice bez prstiju...

svesku pesama i
najtužniji glas na svetu.


Nadica Janić

OZNAČENI

Gledam ih.
Rumeni, zdravi...
A mrtvi!

Oči bez pogleda.
Usta otvaraju.
Glasova nema.

Znakovi na čelu.
Praznog srca
koračaju unazad.


Nadica Janić

GLASNIK CRNE PTICE

Lebdi
na oblaku
belih čaršava...

sićušna starica
uvelih očiju,
bez glasa.

Bila je
najlepša devojka
u našoj ulici.

Krhka i sama,
udarce Života
podnela je hrabro.

Sada,
glasnik Crne ptice
bdi nad njom.


Nadica Janić

DODIR

Umoran,
zamišljen i tužan
odlazi u Nepovrat.

U ruci stiskam
bledi otisak
negovog dodira.


Nadica Janić

GOSPODAR TAME

U Nepovrat
odeš
i opet dođeš.

Odeš
i vratiš se
crnji od Mraka.

U magli
ostaviš
krvavi trag.

Zlurado
stiskaš
zgaženi cvet.

Hladan,
bez pogleda
crnji od Mraka.


Nadica Janić

EMILY

Nosila je farmerke
i skrivala kosu
ispod crnog kačketa.

Hodala je tromo
u pohabanim patikama
s rancem na leđima.

Živela je u sivoj kući
s kamenom ogradom
na strmoj obali Dunava.

Družila se s rekom,
razgovarala sa vetrom
i grlila paperjaste oblake...

U noći punog meseca
oblači belu haljinu,
pusti dugu plavu kosu.

Vetar joj šapuće:
"Leti, Emi... leti.
Leteti je najbolje!"

"Leteti je najbolje...",
šapuće ujutro Emily
i obuva stare patike.

Sakrila je kosu
ispod crnog kačketa
i otišla tromo - bez cilja.


Nadica Janić

KAO PADAJUĆE ZVEZDE

Svetlost farova i suze...
kao padajuće zvezde.

Žena u crvenom nestaje
u crvenoj tački na pločniku.

Ostavila je poznati miris.
Muzika...njena muzika.

Drhtavim prstima
pojačava ton.

Ovo smo slušali...
Njena pesma.

Nije me poznala?
...Ili se pravi?!

Ulica se sužava.
Vozi u nepoznato.

Svetlost farova i suze...
kao padajuće zvezde.


Nadica Janić

DEVOJKA U CRVENOM

Prodao je za sedam ugašenih zvezda.
Kupio joj crvenu haljinu i crvenu bundu.
Obojila je kosu i nokte u crveno.

Devoka u crvenom stoji na pločniku.
Drhtavom rukom otvara torbicu:
"Cigare...cigare... ma gde su cigare?..."

Dotiče je prstima žutim od duvana.
S uskislim dahom jeftinog pića
nudi joj jednu zvezdu bez sjaja.


Nadica Janić

DEVOJKA S UGLA

Srela sam je
danas,
posle mnogo dana
iščekivanja.

Hodala je
polako,
elegantno,
damski.

Crna kosa
i bela jakna.
Crne oči
ugasle.

Ispijeno lice
tužno.
Usne blede,
stisnute.

Poznala me.
Osmehnula se
i otišla tiho
u svoj svet.


Nadica Janić