Kiša.
Tiha,
jesenja.
Postelja
topla,
meka.
Tišina,
knjiga
i svetiljka.
Ponirem
u prostore
rečima izvajane.
Razdvajam se
od tela,
i vremena.
Spajam se
s nestvarnim
i obamirem.
Senka
gasi svetiljku
i vodi me u san.
Nadica Janić
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
.JPG)
3 коментара:
Divna, divna slika prekoračivanja granice, prelaska iz jednog u drugi svet - iz stvarnosti u maštu, iz jave u san, iz opipljivog u eterično.
Hvala, Todora. To su moji najlepši trenuci.
Pred sam san, ponekad, lebdim iznad predivnih predela, obasjanih svetlošću. Osećam se toliko lepo da nemam pravu reč za to duševno stanje.
Često, vrlo često, ukažu se stepenice, sive i strme... penjem se, ali nije naporno, nego lagano se uzdižem do prozora koji je zatvoren. I on je siv. Tu zastanem i obuzme me tuga. Vidim oči...
Samo oči.
Kažu da je tumačenje važnije od sna. Ako je ovo bio san, a ne Vaše maštanje, slobodna sam da ga protumačim tako da je Vama Bog dao da se uspinjete, da se uspnete, lako i do vrha. A tamo, kad stignete do sivog i zatvorenog prozora, treba samo da ga otvorite i apsolutno progledate. Jer u snu imate i oči, one svevideće...
p.s. A ja sanjam da lebdim, kao na ćilimu, i tako lebdeći nadlećem livade, polja, gradove...San bude toliko veran da kad se probudim, budem iznenađena što mi stopala dotiču pod, umesto da lebdim...
Постави коментар