U SUTON

Nebesa behu mutna i razdrta,

studen u nemoj sobnoj polutami;
i dopiraše iz samotnog vrta
muzika kiše. Mi smo bili sami.

Hujaše negde vetar oko vile
pesmu o tuzi. I ja gledah tako
na njenom čelu i licu od svile,
gde mutno veče umire, polako.

Mi besmo nemi; ali mi se čini
to veče da smo u ćutanju dugom,
sami i tužni u hladnoj tišini,
svu povest srca rekli jedno drugom.

I tajne misli bolne i zloslutne,
i strah od patnja kojih nema više...
Slušajuć tako te večeri mutne
vetrova pesmu i muziku kiše.

Jovan Dučić

"Suton"

Foto: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić