znam da nisi sam,
da ti neka travka
stabljiku obavija,
po lepoti cveta
tebe nedostojna.
Znam da piješ
rosu sa zbezda
i mirisom svojim
neznanku opijaš.
Vetar vas njiše
u zanosu znanom...
Voliš i nju
ali mene više.
Biljko moja,
i ti znaš
da nikada
u toj travi,
na mesečini,
sa rosom na usnama,
mesto neznanke
neću biti ja.
Foto: Zlatko Matić
Ali, ti si moja Biljka
i ja sam tvoja Senka.
Poznala sam te
pre nego te videh
u sumraku,
sa zatvorenim laticama,
žednog rose sa zvezda.
I ti si mene poznao
još u zoru.
I čekao si jutro.
I čekao si podne.
I veče.
I tek u sumrak,
poslednji zrak
poslao ti je moju senku:
neuhvatljivu,
istu kao ti,
tvog bića - biće,
odraz tebe
u nestvarnom.
Nadica Janić
2 коментара:
Još jedan lirski dragulj iz riznice Nadice Janić,zaista prelijepi stihovi.
Hvala,Branko!
Постави коментар