понедељак, 30. мај 2016.

KAKO SE RAĐA PESMA?





Kako se rađa pesma ili pesnik, pitanje je koje decenijama muči i učene istraživače i stvaraoce. Nisam još naišao na definiciju koja objašnjava sve, koja je sveobuhvatna. Zato se čini da se samo u odlomcima, visprenim i duhovitim trenutnim osvetljenjima, misaonim munjama, koje nam, u mračnim lutanjima, u trenu, pokažu put kroz šumu činjenica i nepoznanica, mogu naći tek slutnje i začeci objašnjenja ove tajne. Skoro bih rekao, prirodne tajne, jer pravi pesnik je neodvojivi deo prirode koja ga okružuje. Njega priroda i rađa, ali zato on - preovlađujući u sebi ono što je samo biološko - ne "peva" (kao slavuj ili bilo koja ptica pevačica) jedino po prirodnim, nego i po društvenopsihološkim porivima i podsticajima, pod dejstvom i svoje društvene i svoje individualne svesti...

Tvrdnja da je poezija magija, da u sebi sadrži čarobno, pa možda, do izvesne mere i u izvesnom smislu, i natprirodno, dokaz je večitog ljudskog bežanja od gole, vulgarne stvarnosti, koja je samo na trenutak lepa, i pokušaj da se što je trenutno u životu lepo u umetničkom delu ovekoveči i učini trajnim. Budući da je pesnikova fantazija ono što doprinosi takvom utisku, shvatljivo je da je ta manifestacija ljudskosti prirodna kompenzacija za sve rugobe i tegobe života. Zato prava umetnost, prava poezija, nije nikako prosto ogledalo stvarnosti, goli, naturalistički odraz stvarnosti. Ona je transponovana, sublimisana stvarnost, pa bi prema tome, za nju samu bilo pogubno da, kao fotografski snimak, liči na predmet svog obrađivanja. Svaka dobra i lepa pesma, tvrdi francuski filozof i esteta Alen, sazreva lagano kao plod, i to prirodni, a ne veštački plod.

Pa ipak, na osnovno pitanje: kako se postiže, pomoću stiha, sugestija magičnog i čarobnog, onaj "šok" koji poezija proizvodi - teško da se može dati sasvim određen i potpun odgovor koji bi sasvim zadovoljio radoznalost pojedinaca. Sve se u diskusijama, na kraju krajeva svodi na snagu talenta pesnikovog, na moć i sposobnost njegovu da odvoji bitno od nebitnog, da iznađe pravu meru između stiha i stiha, pa čak između reči i reči, da u prvobitnom haosu uspostavi prirodan red i sklad, da svojoj mašti niti suviše da poleta, a niti podseče krila. Kako je govorni jezik onaj instrumenat kojim se i pesnik služi, reči koje iz njega izvlači, u određenom međusobnom odnosu, neminovno moraju da dobiju novo zvučanje; inače - nema poezije. Kao svaki dobar muzičar, pesnik mora da ima sposobnost i dar za orkestraciju (rečima, razume se, i njihovom unutarnjom muzikom)...

Ova sasvim ovlašna i nepotpuna skica raznih i srodnih shvatanja o poeziji, uzgred nabačena, nije nimalo slučajna. Ima pesnika koji se mogu i shvatiti i tumačiti po zakonima poetike i metrike, na malerbovski način, a da to ne smeta ni njihovom delu ni onima koji ih tumače; ni poetici ni metrici, uostalom. Ali, zato, ima i pesnika koji su pretežno zvuk, fluid, san; pesnika kod kojih se tek zbirom neuhvatljivih i neulovljenih sazvučja, odnosa reči, muzike i ritma, pa i aritmike, sklada i nesklada, utapanja sadržine u formu i obratno, u tekstu i podtekstu, u tonu, tamnilu i svetlosti, i njihovoj uzajamnoj vezi i igri - u svim tim i sličnim manifestacijama duha u čula ispoljava, sa većom ili manjom merom uspeha, sa većim ili manjim intenzitetom i senzibilnošću, poetska slika sveta. Takvi pesnici, koje izvesni estetičari ubrajaju u pripadnike takozvane "apsolutne lirike", ne mogu se objasniti ni osvetliti tradicionalnom i tradicionalističkom metodom prilaženja njihovom delu. Ako bismo se poslužili analogijom, moglo bi se reći da je takva poezija najsličnija i najpribližnija - muzici.

Priredila: Nadica Janić



Нема коментара: