петак, 26. септембар 2014.

TRAG U VREMENU


Ona je bila u njegovom sećanju
uronjena u boje predela sna.
On je bio u njenim pesmama
dvosmislena reč na kraju stiha.

On je ćutao. Ona je pisala
o onome što on ćuti.
On je verovao u njene reči.
Ona je znala prećutanu istinu.

On je praštao. Ona je pamtila.
On je zaboravio razlog i nadao se.
Skupljao je njene reči
i skrivao u riznici vremena.

U šarenoj drvenoj kutiji
sa seoskog vašara
čuvao je svilenu haljinu na cvetiće
i struk lavande.

U starinskoj kutiji za puder
čuvala je licidersko srce
sa seoskog vašara
i grančicu ruzmarina.

Kada je mirišljavim uljem
mazala reumatične prste
zatvarala bi oči, prislanjala šake na lice...
Mirisao je na ruzmarin – priseća se.

Kada je padala kiša
i jesen se uvlačila u kosti,
zatvarao bi oči, prislanjao haljinu na lice...
Mirisala je na lavandu – priseća se.

Haljinu je skidao polako
i ljubio svaki otkriveni deo.
Uzvraćala je šapatom
tada njemu nerazumljive reči.

Duga kosa i žmirkave kratkovide oči.
Voleo je te zelene oči
i video ih u potoku,
u pokošenoj travi...

Išao je po vodu na potok i grejao na šporetu.
Polivao je u koritu i ljubio joj leđa.
Mršava i nežna. Drhtala je.
Uvek joj je bilo hladno.

Umotao je u peškir, ušuškao u perine...
Ujutro se pakovala.
Svilenu haljinu na cvetiće
ostavila je na jastuku.



Nadica Janić



"Requiem"
(mixed media; 5 x 5 cm)
Autor: Nadica Janić

4 коментара:

Prigovor savesti је рекао...

Govor duše, iz duše...

anima.art је рекао...

Hvala na čitanju i komentaru!

Da, divan je osećaj šetati hodnicima svoje duše, nailaziti na skrivene snove i izneti ih na Svetlost.
Ti ih prepoznaješ, razumeš... I uvek se pitam - šta je stvarnije: doživljeno ili sanjano.

Mojca је рекао...

Pretresljivo realno, a vseeno prefinjeno povedano...

anima.art је рекао...

Hvala, draga Mojca.
Topao pozdrav,
Nadica