петак, 26. септембар 2014.

TRAG U VREMENU


Ona je bila u njegovom sećanju
uronjena u boje predela sna.
On je bio u njenim pesmama
dvosmislena reč na kraju stiha.

On je ćutao. Ona je pisala
o onome što on ćuti.
On je verovao u njene reči.
Ona je znala prećutanu istinu.

On je praštao. Ona je pamtila.
On je zaboravio razlog i nadao se.
Skupljao je njene reči
i skrivao u riznici vremena.

U šarenoj drvenoj kutiji
sa seoskog vašara
čuvao je svilenu haljinu na cvetiće
i struk lavande.

U starinskoj kutiji za puder
čuvala je licidersko srce
sa seoskog vašara
i grančicu ruzmarina.

Kada je mirišljavim uljem
mazala reumatične prste
zatvarala bi oči, prislanjala šake na lice...
Mirisao je na ruzmarin – priseća se.

Kada je padala kiša
i jesen se uvlačila u kosti,
zatvarao bi oči, prislanjao haljinu na lice...
Mirisala je na lavandu – priseća se.

Haljinu je skidao polako
i ljubio svaki otkriveni deo.
Uzvraćala je šapatom
tada njemu nerazumljive reči.

Duga kosa i žmirkave kratkovide oči.
Voleo je te zelene oči
i video ih u potoku,
u pokošenoj travi...

Išao je po vodu na potok i grejao na šporetu.
Polivao je u koritu i ljubio joj leđa.
Mršava i nežna. Drhtala je.
Uvek joj je bilo hladno.

Umotao je u peškir, ušuškao u perine...
Ujutro se pakovala.
Svilenu haljinu na cvetiće
ostavila je na jastuku.



Nadica Janić



"Requiem"
(mixed media; 5 x 5 cm)
Autor: Nadica Janić

среда, 03. септембар 2014.

A BILO JE...





Foto: Nadica Janić

I ja imam San:

- Susret u mom dvorištu.
Dug zagrljaj. Spoj tela i duše.
Upijamo jedno drugo.
Puštaš me i gledamo se...
i znamo se iz svih naših života...

- Obala Dunava.
Idemo zagrljeni ka bagremu.
Držiš ruku oko mog struka.
Pripijena sam uz tebe.
Ćutimo i gledamo...
Ne verujemo da je java.

- Večera. Dodajem ti.
Ti meni stavljaš komadiće u usta.
Ne, mi ne uzimamo hranu,
mi uzimamo snagu ljubavi, Život,
iz svega što sam za tebe pripremila.

- Kupka. Tuširamo se zajedno.
Naša tela se upoznaju.
Moje kupatilo je svetlo zeleno, kao izvor.
Čistota tvojih poljubaca na mom telu.
Čarolija Sna boje tirkiza.

- Postelja. Bela. Spremljena za nas.
Sedamo na krevet i gledamo se.
Držiš me za ruku.
Uzeli smo se za Večnost...
Ljubiš mi vrat... Žmurim.
Vodiš me u San koji sanjamo sada.

- Jutro. I dalje pada kiša.
Otvaram oči. Šaloni zatvoreni.
Za koga ustati?
Za tebe, Svetli Lik.
Za tebe da bih ti pisala svoje Snove,
da bih te volela.

Pročitaću ovaj tekst ujutro.
I KAO DA JE BILO.
A bilo je - u Našem Snu!


Nadica Janić