MESTO GDE SU VRANE VESELE

"Ne okreći se kada odlaziš".

"Molitva"
(mixed media; 15 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

U aleji tišine
senka me prati
između kamenih ploča.
Što sam bliža Njemu
usporavam korak.

Da li si u okamenjenom svetu
ili na cvetnoj livadi?
Da li si u večnoj tišini
ili samo u prolaznosti
mog sećanja?

Da li su srećni zaspali
mali u svojoj prolaznosti,
zgrčeni u svakodnevici,
bez zapisa o njima, bez dela,
posle trpeze blaženih?

Da li su u večnoj svetlosti
velikani, ovenčani delima,
jednostavni u lepoti duše,
tužni u samoći nadahnuća
i muci duha u stvaranju?

Zadušnice.
U rukama kese.
Na grobovima prostirke.
Ispijaju rakiju, meze.
Na licima skorela tuga.

Skrivene vrane,
družbenice duša,
čekaju veče i maglu.
U aleji tišine ostaju mrve
za poslednje.

„Ne okreći se kada odlaziš“,
čujem Njegov glas.
Okrenula sam se.
Senka je prekrila ploču.
U suzi je nestao Njegov lik.


Nadica Janić 


Posvećeno mom školskom drugu koji je preminuo u domu za stare.
Kada smo se pozdravljali na kraju posete, govorio mi je:
"Ne okreći se kada odlaziš".
Mnogo kasnije, saznala sam da je posle moje posete dugo plakao na klupi.
Uveče bi ga uvodili u sobu.

Pri poslednjoj poseti, najavila sam se na prijemnom.
Okretala je svesku dežurna sestra, mirno, dugo.
"Nije više živ", i kratak, hladan pogled.

Hodam nizbrdicom prema Studentskom Gradu. Poželela sam da taj hod večito traje. Osećaj koji prija, rasterećenje, hod ka nečemu što će doneti odgovor.

Bilo je divno prolećno veče.

Veza: Blog GOVOR DUŠE

PAR